11-19. maja, Galerija Singidunum
Sudbina ručnog rada u 21.veku upisana je u suptilnu politiku hvatanja žena u zamke njihovih tradicionalnih uloga i njihovih zadovoljstava u skoro svim jezicima termini vezani za šivenje i vezenje imaju polne naznake žena uvek veze za drugoga. Na granici magije i kulta, ručni rad je do muških fantazmi o idealnoj ženi.
Kad radi ručni rad, žena ima potpunu slobodu misli. Ručni rad tako može biti sumnjivi prostor ženske slobode i autoriteta.
“Od predenja, tkanja, šivenja i ukrašavanja vezom, svaka etapa tog procesa imala je svoje tradicionalne formalne elemente, koji su se ponavljali i prenoslili iz generacije u generaciju i svaki je imao svoje tumačenje i varijante. Košulje na ovoj izložbi variraju u kroju i u načinu ukrašavanja. Neke imaju floralne motive slikane bojama za tekstil i drvenim bojama, a neke su kombinacija teksta i floralne ornamentike.
Vez je prisutan kao jedan od načina islikavanja površine. Rukopisom ispisani poetski tekstovi imaju dekorativnu funkciju i funkciju nosilaca poruke. Projektovanje fotografija sa motivima cvetova na košulje je takođe jedan od pristupa u „slikanju“ površine košulje. Neke košulje su svedene na dve dimenzije, a neke uključuju i treću dimenziju. U postavci preovlađuju košulje koje su rešavane kao dvodimenzionalno slikarsko platno. Slikanje, vez i tekst se prepliću na košuljama, tako da se dopunjuju kao pristupi rešavanja povšine. Krojevi se razlikuju, od “T” kroja do strukirane košulje bez rukava, i dužina košulje varira. Izložba zahteva jednostavnu postavku, pošto svaka košulja treba da se sagledava pojedinačno i svaka ima svoj poetski potencijal. Naziv izložbe, „Nasleđe“, potiče od činjenice da je izrada ovih odevnih predmeta bila tradicionalno ženski posao, koji se prenosio s kolena na koleno.”
Selma Đulizarević Karanović
