Na scenu Opere i Teatra Madlenianum se vraćaju veliki operski spektakli sa mnogobrojnim ansamblom. Dve čuvene opere Đakoma Pučinija, suverenog gospodara operskih scena, publika Opere i teatra Madlenianuma će moći da pogleda u kratkom vremenskom roku na Velikoj sceni. Operu Manon Lesko, zajedničku koprodukciju Narodnog pozorišta u Beogradu i Madlenianuma, publika će moći da gleda već ovog četvrtka, 23. decembra od 19.30 časova, i to posle skoro dve godine neigranja, jer je njeno poslednje izvođenje upravo bilo premijerno izvođenje na našoj sceni 29. februara 2020. godine.
U ovoj operi u naslovnoj ulozi debituje Ana Rupčić, kao i Vuk Zekić u ulozi brata Leska, diriguje Đorđe Pavlović. Zatim, operu Toska, gostovanje ansambla Rumunske nacionalne opere Temišvara, koja prvi put gostuje na sceni Madlenianuma, a igra i naš proslavljeni bariton Željko Lučić kao Skarpija, diriguje Dejan Savić, koja je trebalo da bude izvedena 28. decembra, publika će je gledati u novoj godini – 12. januar 2022. godine u 19.30 časova. Do ovog pomeranja je došlo zbog propisanih epidemioloških mera Rumunije.
Svi koji su kupili karte za ovaj spektakl moći će da ih vrate do 30. decembra na blagajnama u Pozorištu i Muzeju Zepter. Onima koji su karte kupili on-line novac će biti vraćen automatski.
Pučini (Giacomo Puccini) je najreprezentativniji operski kompozitor epohe kasnog romantizma. Njegova dela se možda najviše podudaraju sa uvreženim konceptom opere kao sentimentalnim žanrom sa patetičnim ljubavnim dijalozima i obaveznim scenama smrti na kraju. Sa muzičke strane njegove opere su dela nenadmašne orkestracije i melodijskih linija koje veoma rečito prate razvoj radnje, karaktera i emocija. Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima. Radnja se dešava u uzbudljivoj atmosferi koja deluje na emocije slušaoca/gledaoca i uvlači ga u priču do te mere da se zaboravlja na neubedljivost događaja i postupaka i jednostrano crtanje karaktera. Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti.
Manon Lesko je prvi Pučinijev „hit” i jedina njegova opera koja na svojoj premijeri u Teatru Ređio, u Torinu, 1893. godine, nije bila osporavana. Manon Lesko je Pučinija postavila među vrhunske svetske kompozitore. Pučini je u priču uveo novi nivo iskrene emocije i tok melodije, a uz to je stvorio jednu od arhetipskih operskih heroina, koja i danas očarava publiku.
Vrhunski autorski tim iz Italije predvođen rediteljem Pjer Frančeskom Maestrinijem učestvovao je u produkciji naše Manon. Veoma veliki orkestar pripremio je dirigent Stefano Romani, a nasleđuje ga Đorđe Pavlović. Preko 250 raskošnih kostima osmislio je kostimograf Luka Dal Alpi, a monumentalna scenografija je delo Alfreda Troizija.
Veliki ansambl ove opere u kojoj učestvuju solisti, hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu prevodi Ana Rupčić koja debituje u ovoj ulozi, Lesko brat Manon je Vuk Zekić, Vitez de Grije je Janko Sinadinović. Žeron de Ravoar je Mihailo Šljivić. Učestvuju i sledeći solisti: Milan Obradović, Vuk Radonjić, Siniša Radin, Milan Panić, Ivana Živadinović, Mihailo Otašević i Luka Pređa.
Prvi put nastupa ansambl Rumunske nacionalne opere iz Temišvara i to sa čuvenom Toskom. Rumunska nacionalna opera Temišvar je javna kulturna ustanova pod okriljem Ministarstva kulture, koja tokom svojih umetničkih sezona svake godine izvodi opere, operete, baletske predstave i opere za decu, u zemlji i u inostranstvu. Nacionalna opera Temišvar osnovana je Kraljevskim dekretom marta 1946. Temišvar kao najdinamičniji kulturni centar zapadnog dela Rumunije, na ušću centralne i istočne Evrope, pruža veliko otvaranje kulturnih aspekata. Smešten na 700 km od 13 evropskih prestonica, Temišvar je niz godina imao neprekidnu vezu sa vrednostima kontinentalnih kultura. Multietničko i multikulturalno stanovništvo različitih etničkih grupa i vera, čine Temišvar uzorom evropske civilizacije. 2004. godine Temišvarska opera dobija titulu nacionalne opere.
Madlenianum je već imao saradnju sa Temišvarskom operom, kada je gostovao prvi put na njenoj sceni 2003. godine sa baletom Orfej u podezemlju. Poslednje gostovanje je bilo 2017. godine sa operom Don Đovani, koja je rađena u koprodukciji sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Rumunska nacionalna opera Temišvar prvi put gostuje na sceni Madlenianuma i to uz nastup solista, koju predvodi Lăcrimioara Cristescu, zatim Alin Stoica, Marius Goșa, Gelu Dobrea, Vasile Bădescu, Mircea Dan Petcu, Mihai Prelipcian, Cristina Vlaicu, uz brojni hor i orkestar, kojim diriguje Dejan Savić, a režiju potpisuje Ognian Draganoff. Svakako je najveće zadovoljstvo i kuriozitet da ćemo našeg proslavljenog baritona Željka Lučića imati prilike da gledamo u jednoj operskoj produkciji i to samo par dana pošto je istu predstavu odigrao sa ovim ansamblom u Temišvaru.
Toska je opera u tri čina. Radnja Toske uključuje dve vrste zapleta: politički i ljubavni. Dešava se u Rimu, u napeto i krizno vreme žestoke netrpeljivosti i borbe između Napoleonovih pristalica i zvaničnog režima koji je ove zatvarao i kažnjavao. Režim je u operi otelovljen u surovom i beskrupuloznom šefu tajne policije, baronu Skarpiji, koji je uz to i kao čovek osion i pohotan. Inicijator političkog zapleta u delu je bonapartista Čezare Anđeloti, koji je zbog svog opredeljenja zarobljen. Ljubavna drama se dešava između ljubomorne pevačice Florije Toske i slikara Kavaradosija koga hapse zbog Anđelotija, i koji na kraju biva pogubljen, iako se njegova draga žrtvovala za njega podajući se podmuklom Skarpiji.
Toska ostaje glavno delo operskog repertoara, iako trpi mnoge kritike zbog brutalnosti u radnji. Kavaradosiju je poverena prva arija u uvodnom činu, Recondita armonia, u kojoj upoređuje tamnokosu lepoticu Tosku sa svetlokosom nepoznatom ženom koju je video u crkvi, a obe lepote je kombinovao na svojoj slici. Druga velika Kavaradosijeva arija dolazi u trećem činu, dok se priprema za pogubljenje. U E lucevan le stelle (I zvezde su sijale), i na njoj se „kale” svetski tenori. Uloga Toske je dramski veoma snažna. Njena najpoznatija arija je čuvenaVissi d’arte (Živela sam za umetnost), u kojoj očajava zbog neprijatnosti u kojoj se našla zbog Skarpija, a svakako je najčuvenija interpretacija ove arije ona koju izvodi Marija Kalas.
Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“.Pučinijev stil je neposredni nastavak verizma, ali kroz svoje partiture i mozaično muzičko tkivo, Pučini sigurnom rukom majstora podvlači dramu, gradi iznenadne kontraste, velike gradacije, često teatralne i neubedljive, zatim temperamentni izlivi, široka raspevanost melodijskih linija u smislu italijanske tradicije – to su glavne osobine Pučinijevog operskog stila.
