Almodovarov „Ljudski glas“ ili ko ume i 30 minuta mu je dovoljno

Autor teksta Dragana Daničić

Remek-delo upakovano u kratkometražni film. Tom rečenicom bih mogla da počnem i da završim ovaj tekst, pa da pohrlite i pogledate film sutra na FEST-u. Almodovarovi filmovi počinju od špice, ne zato što je to početak svakog filma već zbog ljubavi, talenta i truda koji ulaže u grafiku i svako slovo. Sama špica je film za sebe, najvaljuje priču i intrigira. Jedan reditelj mi je rekao da film za njega počinje od zatamnjenja i, kada gledate Almodovara, apsolutno je jasno na šta je pod tim mislio.

Snažanom španskom i retro vizuelnom identitetu filma doprinosi tipična „almodovarovska“ scenografija u koju se Tilda Svinton, svojim neobičnim izgledom, uklopila besprekorno.

Mada mu je ovo prvo delo koje radi za Holivud, zog čega sam bila skeptična u kojoj meri će zadržati svoj pečat, kompletno ga je posedovao. Pedro je jednom prilikom izjavio da Holivud nije „njegova šoljica čaja“ što se tiče saradnje jer on u svojim filmovima voli da učestvuje u svakom segmentu i nije spreman na kompromise, što se u Holivudu ne dozvoljava lako. „Ljudski glas“ dokazao je da se i to može ako se poseduje autentičnost, a Almodovar je ima na pretek.

Zašto sam toliki zaljubljenik u njegova dela, pitate se, jer vam je do sada jasna moja privrženost prema njemu?

Zato što su njegove priče životne, pre svega, stalno sačinjene od bizarnog spleta okolnosti u koje stavlja svoje likove, ali nikada ni likovi ni sam scenario nisu prenaglašeni i magiju čini upravo taj utisak da je sve to život, sve je realno. Koliko god ludo počelo i još luđe se završavalo, može se desiti svakome od nas. Toliko je komplikovano da je veoma jednostavno. Nema lažne pompe i glamura, a opet je sve dostojanstveno, rekla bih u nedostatku bolje reči.

Pa tako, u filmu „Ljudski glas“, žena posmatra kako prolazi vreme pored kofera bivšeg ljubavnika, koji bi trebalo da dođe po njih, ali nikada ne dolazi, i nemirnog psa koji ne razume da ga je gospodar napustio. Dva živa bića suočena su sa napuštanjem. Tokom tri dana čekanja, ona samo jednom izađe na ulicu, da kupi sekiru i kanister benzina. Prolazi kroz svakakva raspoloženja, od nemoći do očaja i gubitka kontrole. Šminka se, oblači se kao da ide na zabavu, razmišlja da se baci sa balkona, sve dok njen bivši ljubavnik ne nazove telefonom, ali je u nesvesti jer je uzela kombinaciju trinaest tableta i ne može da odgovori na poziv.

Sa veoma malo monologa koji ovde glumi dijalog odvijan kroz telefonski poziv, Almodovar uspeva da dočara svu agoniju te žene i faze kroz koje prolazi sa svakom izmenom scene. Kadrovi su pitki i jasni, dinamični kao i uvek. Postoji čitava filozofija koja objašnjava njegovo korišćenje dekora, muzike (Alberto Iglesias) i kostima koji kreiraju kontekst svake njegove priče. U svakom filmu koji potpisuje, neizostavni su crveno, spakovani koferi,  ljubavni jadi, suicidne misli, terasa sa pregršt biljaka, čuvene tapete i žene kao glavne junakinje.

Almodovar uvek u fokus stavlja ženu čija ličnost je snažna, koliko god se činila krhkom u trenutku. Sa tako realistično urađenim likom je veoma lako poistovetiti se i to je ključ njegovih priča – saživljavanje i empatija koju osećamo prema njima, koliko god nekada to ne bi bilo moralno najispravnije.

„Za mene je ovo bio eksperiment. Nisam čak mogao ni da se izrazim na sopstvenom jeziku. Postoji diskurs estetike mojih filmova, ali sam uvek želeo da idem iza svog dekora i drugačije materije“, kaže Pedro u jednom intervjuu. Film je već prikazan na festivalima u Njujorku, Londonu, Veneciji i Solunu. Tilda je maestralno dočarala cenu slobode koju plaća svaki čovek koji ne može da se izbori sa sopstvenim porocima.

„Krivi me što sam avanturista, ali ja uvek platim cenu“, kaže ona u jednom trenutku. Ne znamo joj ni ime, poreklo ni priču, ali shvatamo svu njenu patnju, strepnju i očaj. Ono što se primeti kada gledate Pedrove filmove koliko i ja, natprosečan broj puta po svakom filmu, jeste da ume da scenu iz jednog filma pretoči u scenario za neki budući.

Tako je u „Cvet moje tajne“ 1995. godine, Leo (Marisa Paredes) napisala knjigu koju je u nezadovoljstvu bacila, a čija je tema bila žena koja mrtvog muža skriva u hladnjači. Kasnije će ovo biti tema filma „Vrati se“  iz 2006. godine. 1987. u „Zakonu požude“, Karmen Maura glumi Tinu koja u predstavi izvodi scenu u kojoj čeka ljubavnika da je pozove i prikazuje nam sve svoje faze nervnog sloma dok čeka taj poziv, što se pretočilo u scenario sada za „Ljudski glas“. Tu paralelu između zdravog razuma i nervnog sloma imamo i u filmu iz 1988. „Žene na ivici nervnog sloma“. Lično nalazim facinaciju u tome, svesna činjenice da je „Ljudski glas“ baziran na istoimenoj monodrami Žana Koktoa.

Reći ćemo da Almodovar predstavlja jedan standard koji uvek uspe da nadmaši ili da ispuni, u najmanju ruku. „La voz humana“ ili „The human voice“ gleda se kao celokupno umetničko delo, inače se ne može shvatiti težina, a kritike govore u njegovu korist. „Film donosi priču o umetnosti odvajanja, kako da priznamo nekome da nas povređuje i kako da sebi priznamo istinu, ali govori i o tome koliko se foliramo kada su emocije u pitanju“, kaže Tilda u intervjuu na Filmskom festvalu u Veneciji.

Pedro trenutno radi na filmu „Paralelne majke“ u kojem su ponovo angažovane Rosi de Palma i Penelope Kruz. Ako sve bude po planu, premijera se očekuje 2022. godine.

foto: FEST