Iako su njegovi filmovi već bili prikazivani na domaćim festivalima, cenjeni reditelj Danijele Luketi (Daniele Luchetti) u Beograd je došao prvi put tek prošlog vikenda, kada je njegov film “Poverenje” (Confidenza), inspirisan istoimenim romanom nagrađivanog pisca Domenika Starnonea, prikazan, u okviru aktuelne revije filmova “Dani italijanskog filma” (Cinema Made in Italy), u mts Dvorani.
Napet i uzbudljiv, psihološki triler, za koji je muziku pisao Englez, Tom Jorki iz benda Radiohead, imao je svetsku premijeru u aprilu na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu, a njegov reditelj i scenarista ove godine je dobio Posebno priznanje za doprinos svetskoj kinematografiji na TIFF-u, u Rumuniji. Van bioskopskih sala, domaća publika Luketija prepoznaje zahvaljujući tome što je režirao i igranu seriju “Moja genijalna prijateljica”, koja je nastala prema popularnoj knjizi Elene Ferante.
Imajući u vidu bogatu i višedecenijsku karijeru značajnog, savremenog, italijanskog filmskog stvaraoca, i njegovo predavačko iskustvo, razgovarali smo o kreativnosti, procesu rada na filmu, o ekranizacijama… Pokušali smo da saznamo šta je tajna koju profesor matematike Pjetro šapuće svojoj nekadašnjoj učenici – potom i ljubavnici, Terezi u “Poverenju”, filmu koji temu iz naslova tretira u različitim međuljudskim relacija, na način koji gledaoca drži na tihoj vatri i u sopstvenim strahovima do samog kraja:
LW: „Poverenje“ je film koji je nastao prema knjizi Vašeg dugogodišnjeg saradnika, pisca i dobitnika prestižne italijanske književne nagrade „Strega“, Domenika Starnonea. Očigledno, između vas postoji poverenje. Koliko u kreativnom procesu pomaže kada imate svoje stalne saradnike?
Poverenje je veoma bitno, i to već od prve godine rada, od prvih saradnji. Izuzetno je vredno da stvorite svoj krug saradnika, i to u širem smislu. Ovde mislim i na glumce, scenografe, direktore fotografije, itd… Mnogo je važno da imate ekipu na duže staze, s kojom ćete graditi međusobno poverenje.
Inače, kako radim i u školi filma, stalno me pitaju moji studenti – kako se počinje? Uvek im odgovorim – upravo tako što stvorite svoju ekipu, koju čine ljudi sličnih motivacija i ukusa, kao i istog pravac u kreativnom razvoju. Tako se i stiže do zajedničkih produkcija.
O filmu “Poverenje”: Može li te tajna ugroziti do te mere da odlučiš da živiš kao pošten čovek? Nastao prema romanu Domenika Starnonea, “Poverenje” je triler duše o tome kako ljubav i strah mogu uticati na naše živote zauvek.
LW: Ima reditelja koji kažu da je nemoguće prevesti knjigu u film. S druge strane, Vi ste reditelj i scenarista koji se bavi upravo tim, adaptacijom i ekranizacijom štiva. Kako se to oslikava u Vašem slučaju?
Da… Kada stvaramo nešto, možemo da uzmemo bilo kakvu narativnu sirovinu, da tako kažem. To mogu da budu istorijske činjenice ili lični odnosi, ali i romani iz kojih ćemo izvući tu narativnu sirovinu.
Međutim, u slučaju kada se odlučim za knjigu, nikad se ne bavim reprodukcijom romana, već svoj film stvaram od nule. Sirovina mi je samo polazna točka, da bih potom stvorio nešto sveže. Zbog toga sam u karijeri od mnogih pisaca čuo: „Nisi se držao mog romana, ali si stvorio nešto potpuno novo, što mi se dopada.“.
Autor je filmova koji su prikazivani na našim festivalima, kao što su: “Veza”, “Moj brat je jedini sin”, “Naš život”…
LW: Šta je onda to nešto novo što ste stvorili u svom najnovijem filmu?
Film je zaista čudan, ako ga gledamo u odnosu na knjigu. U „Poverenju“ sam se, kada je reč o romanu, držao samo glavne ideje. To je ono što me je stimulisalo da stvorim film.
Knjiga je apsolutno realistično pisana, i govori o svakodnevnici. S druge strane, film izaziva strah. Govori o muškosti, i o svojevrsnom podučavanju, učenju… Film je na neki način u koliziji s romanom, i s idejama autora.
LW: Stvorili ste jedan vrlo napet film, i to toliko da, kada smo ga gledali, jedva smo izdržali… Šta se krije u tom šaputanju – da li ste ostavili nama, publici, da projektujemo tu neku najmračniju tajnu, baš onu koja bi u nama probudila najveći strah od njenog otkrivanja?
Centralna ideja, i knjige i filma, je da se ne da odgovor na to glavno, i najvažnije pitanje. Video sam da se svi pitaju – koja je to moja tajna? Možda je to, ipak, manje važno u odnosu na nešto šire, a to je da – video sam da se to događa s matematičkom preciznošću – moj film izaziva najgore strahove i stid kod publike.
LW: Da od lošeg scenarija ne može da bude dobar film, a da od dobrog može loš – slažete s tim, kao reditelj i scenarista?
To je istina. Režija ne uspeva da razreši strukturalne probleme, već jedino može da ih maskira. Međutim, samim tim što ne može da ih razreši, u tom slučaju ne može ni film da bude dobar. Jedan scenario bez strukture teško da može da bude dobar projekat.
LW: S obzirom na to koliko ste do sada ekranizovali, da li ste razmišljali da napišete i svoj roman?
Meni je to zaista velika želja.
Srećan sam samo u dve situacije – dok pišem scenario, i dok montiram film. Tokom snimanja izviru brojne različitosti, pa tako i razočaranja za mene.
Kada pišem osećam veliku slobodu. U montažu mogu da skinem sve ono što mi se nije dopalo, ili što ne izgleda dobro.
LW: Mnoge ljubitelje dobre muzike će interesovati Vaša saradnja s Tomom Jorkijem iz Radiohead-a, koji je radio na muzici za „Poverenje“ (Confidenza)?
Da, taj odnos je bio odnos jednakosti, bez obzira na to što je on superstar. Dobro smo se slagali i razumeli. Radili smo na snimanju baš onako kako bi trebalo. To što izgleda, kao da smo dali pogrešne indikacije glumcima, nije slučajno. Zašto? Zato što smo želeli da glumom i muzikom stalno održavamo tenziju i neprijatnost, koje sam želeo da proizvedem u filmu. Zato deluje kao da stalno puštamo neku pogrešnu muziku u određenim scenama. Međutim, uradili smo to namerno, baš zato da nikad ne budete opušteni.
Album "Confidenza" ("Trust" na engleskom) filmske muzike Toma Jorkija (Thom Yorke) sastoji se od 12 pesama.
LW: Da, da uspeli ste to u potpunosti, obojica. Kažete da je Jorki superstar, ali zvezda ste i Vi! Nedavno ste dobili i Priznanje za doprinos svetskoj kinematografiji na TIFF u Rumuniji. Čestitam Vam na tome.
Ipak je on mnogo veća zvezda od mene. (smeh) Dok sedimo zajedno u nekom baru, on bi rekao: „O, moj Bože, evo dolazi nam još jedan ljubitelj…“, i naravno, svaki ide pravo ka njemu, a ne ka meni. Tako da, on je veća zvezda, definitivno. (osmeh)
LW: Koliko je važno imati što više znanja i iz različitih sektora, za onog ko se bavi ili želi da se bavi filmom? Kao što je poznato, Vi ste i scenarista, i reditelj, ali i montirate, takođe.
Kako imam svoje studente, tako da znam koje su njihove najveće slabosti. Znam gde je napredovanje izuzetno teško, a to je pre svega, kada govorimo o scenariju, u pisanju verodostojnih likova. Zatim, tu je i režiranje tih istih likova, jer je najkreativniji deo procesa da iz njih izvučete najbolje. Treći, i možda najveći problem, je sama montaža, jer vam ona nudi silne mogućnosti, a opet u tom procesu nekad rizikujete čak i da uništite do tada dobro urađeni posao.
Do pre 25 godina, to nije bilo tako. Tada je glavna misterija filma bila kamera – kako da snimate? Danas, svi imamo kameru u svom džepu. Misterije više nema, jer svi znamo kako da snimamo.
LW: Koliko toga se onda što zamislite, napišete poklopi s filmom na kraju. Da li je teško materijalizovati zamisao?
Imam dosta iskustva, tako da, još dok pišem, imam u glavi projekat, i unapred znam da nikad doslovce neću preneti to što sam napisao, u sam film. Ustvari, čak i priželjkujem iznenađenja, dok snimamo. Nadam se iznenađenjima od glumaca, njihovih odnosa, i od same realizacije filma. Čak se razočaram kad se desi da se poklopi, kada je potpuno isto kao što sam napisao. Taj moj scenario se obnavlja na neki način u režiji, jer najvažnije je da tekst bude shvaćen, a onda i realizovan na jedan iznenađujući i novi način.
Postoje reditelji koji zaista prate doslovce scenario, ali ja sam druga vrsta reditelja, i ima nas takvih još dosta, koji ostavljamo prostor za slučajnost.
LW: Prostor za magiju, što i jeste film?
Da, da. (osmeh)
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
