Jelena Gavrilovic Izmedju granica

Jelena Gavrilović: Strah nije rešenje

U okviru jubilarnog 10. Beldocs festivala i domaćeg takmičarskog programa, 12. maja u 19 sati u dvorani Kulturnog centra Beograda biće prikazan film „Između granica“ reditelja Jelene Gavrilović i Mirka Rudića.

Film „Između granica“ prati priču o izbegličkoj krizi 2015. i 2016. godine iz ugla mlade Libanke Bušre Žaber. Ona se 2015. godine zatekla u Srbiji, u koju je došla zbog doktorskih studija. Zbog jake želje da pomogne, počela je da radi kao prevodilac arapskog u izbegličkom kampu u Preševu, na srpsko-makedonskoj granici. Tokom tri meseca, svakodnevni rad na terenu suočava Bušru sa ličnim i profesionalnim iskušenjima, stavljajući njena uverenja na test.

O filmu smo razgovarali sa korediteljkom, Jelenom Gavrilović.

[question]Na koji način ste Vi i Vaš kolega, Mirko Rudić, došli na ideju da snimite dokumentarni film na ovu temu?[/question]

[answer]Jelena: „Sve je počelo 2015. godine kada je u Srbiji, ali i u svim zemljama na takozvanoj balkanskoj izbegličkoj ruti, počeo da raste broj izbeglica koje su bežale iz svojih zemalja: Sirije, Avganistana, Iraka… Nekako je delovalo kao da se centar Beograda preko noći napunio ljudima koji, na prvi pogled, izgledaju drugačije od nas. Većina naših ljudi nije znala dovoljno o tome ko su ti ljudi, zašto prolaze kroz Srbiju, šta hoće i često je to neznanje dovodilo i do toga da imaju pogrešan stav ili netačna tumačenja uzroka i posledica ove velike seobe naroda.

Igor Mitrović, direktor humanitarne organizacije „Adra Srbija“ , pozvao je Mirka sa idejom da naprave kratki film koji bi se bavio onim što je „Adra“ sa svojim mobilnim timovima u tom trenutku radila u kampu u Preševu. Mirko, inače novinar koji se dosta bavio izbegličkom temom, pozvao je mene pa smo udruženim snagama krenuli da smišljamo priču. Tu su se priključili i Marko Milovanović kao direktor fotografije i Nataša Pantić kao montažerka, njihov doprinos filmu je ogroman. Ubrzo nam je svima bilo jasno da je ta tema mnogo veća, važnija i da ima mnogo više da se kaže nego što smo u početku mislili i što može da stane u kratki film. Srećom, Igor i „Adra“ su podržali sve naše ideje, izmene planova i dogovora tako da smo zajednički napravili ovaj poseban film“.[/answer]

Jelena Gavrilović je rođena u Beogradu 1990. Trenutno je na master studijama filmske i televizijske režije na FDU u Beogradu. Mirko Rudić je rođen u Glini, Jugoslavija, 1987. Dugogodišnji je i nagrađivani novinar nedeljnika Vreme iz Beograda. Njegovi tekstovi objavljivani su u mnogim balkanskim i evropskim novinama.

[question]Da li se u nazivu filma „Između granica“ krije neka posebna simbolika?[/question]

[answer]Jelena: „Kada smo smišljali naslov shvatili smo da je reč „granica“ ključna za naš film, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Najveći deo filma se dešava u tranzitnom prihvatnom centru „Preševo“ koji se nalazi na samoj granici Srbije i Makedonije. Na neki način, taj kamp u Preševu je glavni lik našeg filma.

Ono što smo mi zabeležili jeste život ljudi koji se kreću u nepoznato, gde postoji isključivo nagon za preživljavanjem od granice do granice, od Bliskog istoka do Austrije, Nemačke ili neke druge zemlje odredišta, kako se to kaže.

Kako naš film vremenski obuhvata period pre, uoči i posle zatvaranja granica, jasno je kako je to putovanje postajalo sve teže i teže, posebno kad su granice postale ograde od žilet žice i pravih zidova. Zidovima su politički autoriteti Evrope pokušali da zaustave tu seobu naroda, ali sve što su uspeli jeste da joj menjaju tokove… Ljudi i danas putuju istim putem, naravno, u manjem broju, bežeći od istih stvari, na jednako opasan način i sa istim ciljem – traže normalan život“.[/answer]

[question]Zašto ste odlučili da film snimate u Preševu? Koliko je teško bilo sarađivati sa izbeglicama koje su se tokom snimanja našle u kampu?[/question]

[answer]Jelena: „Preševo je bio najveći, najznačajniji i najdinamičniji kamp u Srbiji dok su granice bile otvorene.Tu je rad volontera i humanitaraca zaista bio ključan, a što je nama bilo bitno za film. U tom kampu su izbeglice pravile kratku pauzu od dugog puta preko kopna i mora i tu su dobijali prvu pravu ljudsku pomoć od medicinske do psihološke. Bušra, inače prevoditeljka za arapski jezik, i njene kolege doktori i psiholozi koji su u tom trenutku radili za humanitarnu organizaciju „Adra“, bili su jedni od njih.

Radeći posao prevodioca na jedan specifičan način, Bušra je veoma brzo sticala poverenje ljudi i davala im snagu da nastave.Što je još važnije, u celom haosu izbegličkog putovanja – Bušra je činila da se oni osete kao ljudi. Koliko god to delovalo kao „ništa posebno“, u trenucima kada u jednom danu kroz kamp prođe 10.000 ljudi, kada roditelji gube decu u tolikoj gužvi, kada starci umiru, kada se niko ne obazire na krvave noge i bolesna pluća, taj ljudski odnos je i te kako važan. I moram da kažem, taj ljudski odnos nije imala samo Bušra, već i drugi humanitarci iz „Adre“ i drugih organizacija koji su u jesen i zimu 2015. bili na izbegličkoj ruti.

Što se tiče snimanja sa izbeglicama, oni koji nisu hteli da se snimaju nismo snimali, a ostali su uglavnom osetili olakšanje što mogu da podele svoju priču. Mislim da su svi osetili da su na prijateljskom tlu i da ne treba da se plaše, tako da su i sa nama bili jako otvoreni“.[/answer]

[question]Šta je tokom snimanja filma na Vas ostavilo najjači utisak?[/question]

[answer]Jelena: „Nikad neću zaboraviti osmogodišnjeg dečaka iz Avganistana koji nam je rekao da mu je mama rekla da putuju zato što imaju 1% života, a u Nemačkoj će imati 10%. Ni deku koji je krenuo na put sa 70 godina, nakon što su mu po drugi put uništili kuću. Svi ostali utisci su uglavnom u filmu.

Pored toga, utisak mi je koliko postoji dobrih ljudi – od ljudi koji se profesionalno bave onima kojima je najteže, preko policajaca koji su pokazali ogromno strpljenje i razumevanje, do lokalaca u Preševu i Idomeniju koji su stalno dolazili da pomažu. U Preševu je jedan Albanac platio sahranu Sirijcu koji je preminuo u kampu, a u Idomeniju se sećam da je jedan čovek došao sa punim kolima hrane i rekao: „Imam dvoje dece, morao sam da pomognem kako mogu“. Takve stvari su se stalno dešavale“.[/answer]

[question]Koja je po Vašem mišljenju najznačajnija poruka koju film šalje?[/question]

[answer]Jelena: „Film nudi nekoliko perspektiva. Hteli smo da problem gledamo iz više uglova jer je ova tema užasno kompleksna i teško je imati uproštenu poruku ili rešenje. Ono što je sigurno je da sve uvek počinje sa razumevanjem i saosećanjem i bez toga ništa nema smisla. Bušra se u filmu pita da li će ljudskost nestati, ali uvek se vraća na to da koliko god su stvari teške – ne možemo ostati uznemireni i depresivni, moramo gurati dalje. Ako postoji poruka, onda je ona da strah nije rešenje“.[/answer]

[question]Šta mislite kako će beogradska publika doživeti ovu priču?[/question]

[answer]Jelena: „Svako ko je na bilo koji način imao kontakta sa izbegličkim kampovima nije mogao lako da se vrati u svoj život i svi sa kojima sam razgovarala govore da je to iskustvo bilo najintenzivnije u njihovom životu. Energija koja tamo vlada je ogromna, a prisutna su i najlepša i najmračnija osećanja. Jednom kada pričate sa nekim ko je izgubio sve, potpuno vam se menja predstava o tome šta je važno u životu. Sećam se da je neko od volontera „Adre“ pričao kako mu uvek posle Preševa najteže pada kada se vrati u Beograd i vidi da se ljudi nerviraju što nema autobusa pet minuta.

Naravno, ne mislim da su svi ljudi dužni da rade u izbegličkom kampu, ali mislim da je važno da se o ovom fenomenu priča i razmišlja. Ne samo zato što mislim da je stvar lične higijene kako se svako od nas odnosi prema patnji drugih ljudi već i zato što je ovo pomeranje ljudi verovatno najznačajniji fenomen današnjice koji će staviti na test svet kakav poznajemo. Film se bavi svim ovim važnim dilemama i pitanjima i nadam se da će podstaći publiku da o njima i razmišlja. To je dovoljno“.[/answer]

Razgovor vodila Aleksandra Savić